Историја српског народа је историја подељености и подела. Раздвојени смо наметнутим границама у оквиру којих су настајали нови идентитети на темељу српског идентитета: црногорски, македонски, бошњачки. Као да то није довољно, опет наметнуто, али од нас олако прихваћено, примат преузимају регионални идентитети и поделе по том основу. Шумадинац, Војвођанин, Крајишник, Моравац, Косовац. Особености које са собом неминовно носи неко подручје швата се као вододелница, као граница која раздваја припаднике истог, у овом случају, српског народа. По тој методологији Србин из Крајине, Српске, Црне Горе, Македоније ваљда није исто што и Србин из Србије.
Овај распрострањени проблем разједињености и подела, праћен је општом незаинтересованошћу, апатијом и заборавом. Другачије речено, зашто би било кога од нас интересовао неко ко је километрима удаљен или када се нешто дешава километрима далеко? Зашто би нас дотицало нешто што смо и заборавили да постоји?
Ту апатију и немарност према ближњима морамо да променимо уколико нас иоле занима наш опстанак као народа. Сада нам, као и много пута у току наше историје, недостаје саборност, заједништво и подсећање да кад год у тим историјским тренуцима нисмо одговорили саборношћу пропадали смо као народ и морално и физички. Ово није тренутак када су нам потребне тако инфантилне поделе по томе ко из ког краја долази. Просто, не може да нас не интересује живот и опстанак Срба, ма где они живели, или одакле год да потицали, а нарочито не – ако покушавају да опстану на територијама које сплетом политичко – историјских околности привремено нису у најближој вези са својом матицом или у њеном саставу.
Покушавајући да ту немарност, незаинтересованост и апатију заменимо активним односом према ближњем у Врњачкој Бањи почев од 17.07.2023. год. до 31.07.2023. год., у Народној библиотеци Др. Душан Радић, приредили смо изложбу ,“Симболи државности Републике Српске Крајине 1991 – 1995.“ Коаутори изложбе смо Лука Стаматовић, као неко ко је лично везан за РСК и ко је уступио изложбене предмете, и ја, као представник удружења Саборник из Врњачке Бање, које је осмислило и организовало изложбу.
Овом изложбом покушали смо да подсетимо да је на рушевинама некадашње Југославије, РСК била прва од територија насељених Србима, која је обновила српску државност, на Никољдан 1991.год. Обнављање државности подразумевало је постојање становништва које насељава омеђену територију на којој се врши власт, чиме се испуњавају три основна елемента постојања сваке државе: територија, становништво, суверена власт. Суверену власт над простором који насељава, српски народ је промовисао и одговарајућим символима заокруживши, на тај начин, обнављање своје државности: Република Српска Крајина имала је устав као највиши правни акт, грб, заставу и химну, војску, штампала је свој новац. Међутим, ни међународна заједница, ни нажалост Србија, свака из свог разлога, нису потврдиле оно што је на терену већ било створено, или боље рећи, обновљено: државу крајишких Срба.
Циљ изложбе „Симболи државности Републике Српске Крајине 1991 – 1995.“ био је управо указивање да је РСК и поред неразумевања и без подршке Србије, а под притиском очувања сопственог становништва на својим огњиштима, уз противљење међународне заједнице, организована као де факто држава српског народа.
Република Српска Крајина заузимала је површину од 17.028 км2, главни град био је Книн и бројала је око 470.000 становника. У Службеном гласнику Републике Српске Крајине, број 1/1992, објављен је Устав РСК којим је прописано да је РСК национална држава српског народа и држава свих грађана који у њој живе. Република Српска Крајина имала је грб, заставу и химну. Грб Републике Српске Крајине је лик двоглавог бијелог орла у узлету. На грудима орла је штит са крстом и оцилима, а испод штита натпис — Крајина. Застава Републике Српске Крајине је српска тробојка у распореду боја одозго на доље: црвено, плаво, бијело. Химна Републике Српске Крајине је „Боже правде“. (Устав Републике Српске Крајине, члан 6, Службени гласник Републике Српске Крајине, број 1/1992).
На крају ћемо рећи да ако смо дозволили да РСК више нема, ако смо дозволили да она нестане однета олујом, не смемо дозволити да исчезне сећање на њу. У данашњем времену, када смо суочени са многим искушењима на КиМ, са константним нападима на РС, када је српски народ у Црној Гори већ деценијама у подређеном положају, какав је и случај у свим крајевима где има Срба, пример РСК мора непрестано да нам буде на памети, због самог нашег опстанка. Због тога је и ова изложба била ту да нас подсети, да нас опомене да немамо право на заборав и да нас подсети на једину ствар која нам је још преостала а то је саборност, јер само сабрани можемо одговорити изазовима који се пред нас постављају.