Чланак посвећен трећем издању књиге: „Сећање не сме да стане – Свети Српски новомученици и исповедници XX века“ чији је приређивач Зорица Ковачев.
Идентитет једног народа између осталог огледа се у заједничким проживљеним сећањима. Та заједничка сећања односе се како на успехе, победе, постигнућа, тако и на тешке тренутке кроз које је заједница прошла током свог трајања. Заједничка сећања зато чине један од основних елемената идентитета поред историјске територије, заједничке масовне културе, заједничких законских права и дужности и заједничке економије са територијалном мобилношћу, а по елементима идентитета које је предложио Ентони Смит.
Жарко Видовић каже да смо народ чију историју обележавају логори, док Мило Ломпар говори о чињеници геноцида у двадесетом веку као специфичном елементу српског идентитета. То заједничко искуство геноцида проживљено по логорима сврстало би се, као посебна поткатегорија, у Смитова заједничка сећања и митове. Чињеница да преживљени геноцид и логори чине засебну поткатегорију заједничког сећања српског народа као једног од основних елемената идентитета, говори о размерама страдања, али и мржњи коју један народ може да има према другом народу и његовој тежњи да се тај други народ у потпуности уништи. Разлози за то су изгледа једноставни: припадање том другом, српском народу и Православној вери.
Да би се идентитет одржао, сећање мора бити живо. Разговор о идентитету је разговор о колективном сећању, каже Ђуро Бодрожић. Сећањем учимо важне лекције али још важније, сећањем одајемо почаст херојима-мученицима наше прошлости као узорима за будућност. Херојско-мученичко пострадавање за веру и нацију уобличава давно дати Лазарев завет као залог за будућност. Лазарево опредељење прати свако касније страдање оправдавајући жртву: за Царство Небеско.
Књига „Сећање не сме да стане – Свети Српски новомученици и исповедници XX века“ опомиње речима да не смемо да заборавимо. Опростити – да, али заборавити – не. Немамо право на заборав, иако смо му склони. Научимо лекцију и одајмо почаст. Сетимо се да како што је Авељ пострадао од свог рођеног брата, да исто тако српски новомученици не страдају од туђина, већ од сопствене браће по пореклу и вери. Каин је, у овом случају, увек брат, било по словенском пореклу (Хрвати, босански муслимани, Бугари), било по православној вери (Бугари), било по крви (Срби). Сетимо се да Срби не страдају као Авељ само од руке рођеног брата, већ и од друге, условно речено браће по хришћанској вери, католика (Немци, Мађари), али увек Христолико, као јагањци.
Када ујутру отворимо ,,Охридски пролог’’ Светог Владике Николаја Велимировића, прослављајући Свете које тога дана помињемо, отворимо и ову књигу, као својеврсни додатак ,,Охридском прологу’’ и заједно са другим Светима прославимо Свете Српске новомученике и исповеднике. Прославимо Светог свештеномученика Платона Бањалучког, Светог мученика Вукашина, преподобног Јакова Туманског, Свете мученике Пивске, Житомислићке, Зворничко-тузланске, Пребиловачке, Сурдуличке, Дабробосанске и Милешевске, Ливањске, Јасеновачке. Позивајући их да се за нас моле Богу, сетимо се и упамтимо да као што је Христовом васкрсењу претходило страдање, распеће и смрт, тако страдање и смрт у логорима, јамама, од ножа и маља, претставља предуслов за васкрсење српског народа. Васкрсења нема без смрти, без страдања и подвига.
Ми на земљи, род ваш кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас!
(поводом трећег издања књиге: „Свети Српски новомученици и исповедници XX века“ – Приређивач Зорица Ковачев, Београд, 2023.)