Članak posvećen trećem izdanju knjige: „Sećanje ne sme da stane – Sveti Srpski novomučenici i ispovednici XX veka“ čiji je priređivač Zorica Kovačev.
Identitet jednog naroda između ostalog ogleda se u zajedničkim proživljenim sećanjima. Ta zajednička sećanja odnose se kako na uspehe, pobede, postignuća, tako i na teške trenutke kroz koje je zajednica prošla tokom svog trajanja. Zajednička sećanja zato čine jedan od osnovnih elemenata identiteta pored istorijske teritorije, zajedničke masovne kulture, zajedničkih zakonskih prava i dužnosti i zajedničke ekonomije sa teritorijalnom mobilnošću, a po elementima identiteta koje je predložio Entoni Smit.
Žarko Vidović kaže da smo narod čiju istoriju obeležavaju logori, dok Milo Lompar govori o činjenici genocida u dvadesetom veku kao specifičnom elementu srpskog identiteta. To zajedničko iskustvo genocida proživljeno po logorima svrstalo bi se, kao posebna potkategorija, u Smitova zajednička sećanja i mitove. Činjenica da preživljeni genocid i logori čine zasebnu potkategoriju zajedničkog sećanja srpskog naroda kao jednog od osnovnih elemenata identiteta, govori o razmerama stradanja, ali i mržnji koju jedan narod može da ima prema drugom narodu i njegovoj težnji da se taj drugi narod u potpunosti uništi. Razlozi za to su izgleda jednostavni: pripadanje tom drugom, srpskom narodu i Pravoslavnoj veri.
Da bi se identitet održao, sećanje mora biti živo. Razgovor o identitetu je razgovor o kolektivnom sećanju, kaže Đuro Bodrožić. Sećanjem učimo važne lekcije ali još važnije, sećanjem odajemo počast herojima-mučenicima naše prošlosti kao uzorima za budućnost. Herojsko-mučeničko postradavanje za veru i naciju uobličava davno dati Lazarev zavet kao zalog za budućnost. Lazarevo opredeljenje prati svako kasnije stradanje opravdavajući žrtvu: za Carstvo Nebesko.
Knjiga „Sećanje ne sme da stane – Sveti Srpski novomučenici i ispovednici XX veka“ opominje rečima da ne smemo da zaboravimo. Oprostiti – da, ali zaboraviti – ne. Nemamo pravo na zaborav, iako smo mu skloni. Naučimo lekciju i odajmo počast. Setimo se da kako što je Avelj postradao od svog rođenog brata, da isto tako srpski novomučenici ne stradaju od tuđina, već od sopstvene braće po poreklu i veri. Kain je, u ovom slučaju, uvek brat, bilo po slovenskom poreklu (Hrvati, bosanski muslimani, Bugari), bilo po pravoslavnoj veri (Bugari), bilo po krvi (Srbi). Setimo se da Srbi ne stradaju kao Avelj samo od ruke rođenog brata, već i od druge, uslovno rečeno braće po hrišćanskoj veri, katolika (Nemci, Mađari), ali uvek Hristoliko, kao jaganjci.
Kada ujutru otvorimo ,,Ohridski prolog’’ Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića, proslavljajući Svete koje toga dana pominjemo, otvorimo i ovu knjigu, kao svojevrsni dodatak ,,Ohridskom prologu’’ i zajedno sa drugim Svetima proslavimo Svete Srpske novomučenike i ispovednike. Proslavimo Svetog sveštenomučenika Platona Banjalučkog, Svetog mučenika Vukašina, prepodobnog Jakova Tumanskog, Svete mučenike Pivske, Žitomislićke, Zvorničko-tuzlanske, Prebilovačke, Surduličke, Dabrobosanske i Mileševske, Livanjske, Jasenovačke. Pozivajući ih da se za nas mole Bogu, setimo se i upamtimo da kao što je Hristovom vaskrsenju prethodilo stradanje, raspeće i smrt, tako stradanje i smrt u logorima, jamama, od noža i malja, pretstavlja preduslov za vaskrsenje srpskog naroda. Vaskrsenja nema bez smrti, bez stradanja i podviga.
Mi na zemlji, rod vaš kličemo vam u glas: Mučenici novi, molite se za nas!
(povodom trećeg izdanja knjige: „Sveti Srpski novomučenici i ispovednici XX veka“ – Priređivač Zorica Kovačev, Beograd, 2023.)
