Сви смо се својевремено саблажњавали на слике и приче које су нам долазиле из великих светских метропола: човек непомично лежи на улици, поред њега пролази река људи који га заобилазе или просто прескачу. Нико се не зауставља, објасниће Владушић јер је: “ сваки од пролазника прорачунао личну корист од тога да се заустави и помогне човеку. Пошто личне користи нема, нико се не зауставља“ (Слободан Владушић, Завет и Мегалополис, Битије, Нови Сад 2023, стр 20.).
Постала је свакодневна појава да се једни према другима односимо на овакав начин. На улици, у пролазу, у продавници пролазимо једни поред других као да се не примећујемо. Просто – једни друге игноришемо јер од онога другог немамо никакве користи. Човек поред нас је обична покретна лутка у функцији позадине или кулисе радње нашег личног сета. Личимо на атоме који се бесциљно сударају, који случајно налећу једни на друге.
Модерним речником речено тај други атом на кога сасвим случајно налећемо крећући се сопственом путањом за нас је обична лутка на концу којом неко други управља. Неко ће рећи NPC (non playable character).
Шта је NPC?
NPC (non playable character) је скраћеница која означава споредни лик у видео играма којим играч видео игре не управља, са којим главни лик односно играч нема интеракцију или се та интеракција своди само просту једносмерну информацију коју играч прима од њега и у служби је приче која прати главног лика. NPC је дакле само у служби кулисе која га окружује. Он, главни лик, се према њима баш тако и односи: као према реквизитима који су ту постављени у служби просте позадине, декорације.
То је основна одлика стања у коме живимо. Јер ово у чему живимо није ништа друго до стање. Стање у коме нас Мегалополис, како га назива Владушић, принудно држи: дехуманизовано и дехомогенизовано стање. Човек више није човек нити може имати свог ближњег. Човек је само обичан NPC у служби одигравања туђе радње. Мегалополис тежи да нас одржи у таквом стању, да од нас створи роботизоване извршиоце радњи у његовој служби. Као роботизоване прилике немамо своје ближње, немамо потребу да контактирамо са другим роботизованим приликама јер нам за извршење наше функције тај други не треба. Други врши своју функцију у Мегалополису невезану за нас па интеракција није ни потребна у већој мери од просте координације радњи када је то Мегалополису потребно.
Довољно је да су на личном, саможивом и себичном новоу потребе које нам се намећу као наше, задовољене. Зато се међусобно игноришемо. За стање у коме се налазимо и за функцију коју извршавамо свет је кулиса, док су други људи статисти. Обичне лутке на концу.
Никола Динић
09.03.2025.
