Svi smo se svojevremeno sablažnjavali na slike i priče koje su nam dolazile iz velikih svetskih metropola: čovek nepomično leži na ulici, pored njega prolazi reka ljudi koji ga zaobilaze ili prosto preskaču. Niko se ne zaustavlja, objasniće Vladušić jer je: “ svaki od prolaznika proračunao ličnu korist od toga da se zaustavi i pomogne čoveku. Pošto lične koristi nema, niko se ne zaustavlja“ (Slobodan Vladušić, Zavet i Megalopolis, Bitije, Novi Sad 2023, str 20.).
Postala je svakodnevna pojava da se jedni prema drugima odnosimo na ovakav način. Na ulici, u prolazu, u prodavnici prolazimo jedni pored drugih kao da se ne primećujemo. Prosto – jedni druge ignorišemo jer od onoga drugog nemamo nikakve koristi. Čovek pored nas je obična pokretna lutka u funkciji pozadine ili kulise radnje našeg ličnog seta. Ličimo na atome koji se besciljno sudaraju, koji slučajno naleću jedni na druge.
Modernim rečnikom rečeno taj drugi atom na koga sasvim slučajno nalećemo krećući se sopstvenom putanjom za nas je obična lutka na koncu kojom neko drugi upravlja. Neko će reći NPC (non playable character).
Šta je NPC?
NPC (non playable character) je skraćenica koja označava sporedni lik u video igrama kojim igrač video igre ne upravlja, sa kojim glavni lik odnosno igrač nema interakciju ili se ta interakcija svodi samo prostu jednosmernu informaciju koju igrač prima od njega i u službi je priče koja prati glavnog lika. NPC je dakle samo u službi kulise koja ga okružuje. On, glavni lik, se prema njima baš tako i odnosi: kao prema rekvizitima koji su tu postavljeni u službi proste pozadine, dekoracije.
To je osnovna odlika stanja u kome živimo. Jer ovo u čemu živimo nije ništa drugo do stanje. Stanje u kome nas Megalopolis, kako ga naziva Vladušić, prinudno drži: dehumanizovano i dehomogenizovano stanje. Čovek više nije čovek niti može imati svog bližnjeg. Čovek je samo običan NPC u službi odigravanja tuđe radnje. Megalopolis teži da nas održi u takvom stanju, da od nas stvori robotizovane izvršioce radnji u njegovoj službi. Kao robotizovane prilike nemamo svoje bližnje, nemamo potrebu da kontaktiramo sa drugim robotizovanim prilikama jer nam za izvršenje naše funkcije taj drugi ne treba. Drugi vrši svoju funkciju u Megalopolisu nevezanu za nas pa interakcija nije ni potrebna u većoj meri od proste koordinacije radnji kada je to Megalopolisu potrebno.
Dovoljno je da su na ličnom, samoživom i sebičnom novou potrebe koje nam se nameću kao naše, zadovoljene. Zato se međusobno ignorišemo. Za stanje u kome se nalazimo i za funkciju koju izvršavamo svet je kulisa, dok su drugi ljudi statisti. Obične lutke na koncu.
Nikola Dinić
09.03.2025.
